Kazivanje Gradimira- Grade Brankovića od 5. oktobra 2004.

  "Crkva je bila u okviru parohije medveđanske crkve. Prvi pop koji je došao u Sedlare i osnovao posebnu parohiju bio je Svetozar Eskić iz Kovačevca kod Mladenovca. On je ostao do kraja Prvog svetskog rata i otišao je samo zbog toga što je dobio službu u svom rodnom selu Kovačevcu, gde je otišao da služi, inače ni u kom slučaju ne bi. Posle toga, dolazi pop Milivoje Mile Tirnanić iz Krnjeva. On je bio skoro do početka Drugog svetskog rata, potom dolazi pop Živorad Bogdanović koji ostaje tu do 1949. godine (odatle odlazi u Niš). 1949. godine dolazi pop Predrag Bajić koji ostaje negde do '55. godine. Njega zamenjuje sveštenik ruskog porekla- Rus, neznam kako se zvao, koji je radio, možda, 1962/63. Njega zamenjuje Dragiša Stokić iz Kušiljeva koji je radio dugo, do 1984, od 1984. do 1994. bio je Mile Milanović iz Kušiljeva ili Kupinovca. 1994. godine dolazi sadašnji sveštenik, sin sveštenika Dragiše- Slaviša Stokić. Kad je izgrađena, naša crkva izgledala je kako izgleda i sada, samo je ulepšavana bakrom kojim je pokrivena, inače ništa značajno nije urađeno, bitno promenjeno. Projekat za izgradnju crkve uradio je Sedlarac Mita Milijević, građevinski inženjer, verovatno prvi Sedlarac koji je završio fakultet. Za vreme rata, kad je crkva građena, bio je tu, u kući gde Milijevići sada žive, to je bila njegova kuća, on je iz te čuvene familije Milijević, predak mu je Mika Puća, vlasnik barutane. Parohija sedlarska, inače, obuhvata sela Roćevac, Kupinovac, Sedlare i Troponje, nekada i Vrlane, koje se u međuvremenu pripojilo svilajnačkoj."

Kazivanje Stojadina- Duleta Stevanovića i Živote Stevanovića- Žike Acinog od 23. decembra 2004.

  Dule Stevanović: -Ja sam napre bio član, a potom i predsednik Crkvenog odbora doskora. Počeli smo da radimo pre desetak godina. Bilo nas je osamnaest članova. Prvi predsednik bio je Tomislav Marjanović, posle njega Mika Rakić, zatim Miriša Nićiforović, Dragoš Stevanović, pa sam ja postao predsednik Odbora. Napravili smo parohijski dom, u prizemlju jednu lepu salu, radovi su započeti odmah po formiranju Crkvenog odbora, 1992/93. Organizovali smo akciju prikupljanja sredstava u selu. Narod je davao, a mnogo su pomogli i majstori koji su pravili tišleraj, rad nisu naplaćivali, samo materijal. Opština je neznatno pomogla. Kasnije je Milivoje Jovanović pomogao oko podizanja ograde oko crkve godinu dana pre nego što je došao na vlast, 1999/2000. Demokratska stranka je dala sav materijal– cement i gvožđe. Pre njega, Dobrivoje Budimirović-Bidža pomogao je oko izgradnje parohijskog doma. On još nije osveštan, ali uglavnom je završen- donji deo objekta je završen kompletno- sala je opremljena, dok na spratu stanuje sveštenik sa svojom porodicom. Tako smo zamislili- da on stanuje na spratu, a dole da bude sala koju bi koristili Sedlarci za porodične proslave i obeležavanje nekih svojih obreda. Vladika braničevski dr Ignjatije je dolazio nekoliko puta: najpre pre no što smo počeli da gradimo parohijski dom da obeleži mesto. Tada smo napravili gozbu ispod šatora za 150 gostiju, bio je to veliki doček, kao praznik, 1991/92. godine. Došao je još jednom, posle pet-šest godina, da blagoslovi ikonostas koji smo postavili. Ikonostas je pravio naš Sedlarac koji živi u Americi Živorad Živanović. Za to su zaslužni Žika Stevanović i Tomislav Marjanović, da se njih dvojica nisu potrudili, ne bismo imali ikonostas.

  Žika Stevanović: -U Sedlaru nije postojala crkva, a postojao je sveštenik, dolazio je iz Svilajnca. Prvi pop, koliko ja znam, bio je Mile Tirnanić. Kada je on otišao, zamenio ga je drugi koji se prezivao Bajić, kasnije je došao neki Rus Kosta Pućin, a posle njega naišao je sveštenik Živorad Bobanović. Za vreme službovanja Živorada Bobanovića počela je gradnja crkve. On je došao iz okoline Knjaževca sa svojom familijom, stanovao je u kućama meštana, najduže kod moga strica i zato o tome mnogo znam jer sam mnogo vremena provodio sa njim, jedno dve godine. Sedlare je dobilo crkvu zahvaljujući uglednim ljudima koji su želeli crkvu, poklanjali su delove svojih imanja da bi se crkva zidala. Pre izgradnje crkve, sveštenici su služili službe po kućama, vršili su opela, a venčavanja su obavljana u Medveđi ili Svilajncu. Primera radi, ja sam kršten u Medveđi, a venčan u Svilajncu. Međutim, Sedlare je bilo ugledno selo, pa su se Sedlarci dobrovoljno odricali dela svoje imovine i tako je nastao plac za izgradnju crkve. Stojadin Stevanović je prvi dao deo, zatim Javorka, baba Radoljuba Stajića- Šurjaka a Stojadinova snaha, onda je dao komšija Draga Milenković, kao i Panići, da bi se uvećao taj plac. Tako da je to bila jedna prilično velika površina od oko 30-40 ari. Crkvu je Sedlare kasnije izgradilo nego školu. U crkvenoj porti pet-šest godina, možda i duže, organizovane su igranke u vreme svetkovina- za Božić, Uskrs, zavetine Đurđevdan i Vartolomej, neke crkvene slave, Svetog Savu i slične prilike. Mladi su se okupljali i igrali kolo, preko leta tu je bilo fudbalsko igralište, jedini centar u selu u to vreme bila je ta porta bez ikakvog objekta. Neznam koje godine, 1932/33. ili '34, odlučeno je da se peče cigla za zidanje crkve. Majstori su dobrovoljno pekli ciglu, samo su im Sedlarci pripremali hranu, a zemlju za ciglu dali su Ljuba Jevremović, koji je živeo na mestu gde se sada nalazi kuća sa dva stana koja pripada ,,Rataru" i moj deda Pera plac kod Crvene Vrbe. Planirano je da se ispeče 50.000 komada cigle. Narod je uglavnom radio sve poslove dobrovoljno. Kad je ispečena cigla i preneta u portu, složena su dva velika i duga ,,banketa" ili ,,kupe" cigle, koja su stajala tako nekoliko godina. Na njima je bilo ispisano krečom- Crkvema porta Sedlare, kao i ,,Sokolska četa" Sedlare. 1941. godine došla je okupacija. Narod je bio uplašen, mnogo njih je odvedeno u zarobljeništvo, neki su ostali kod kuće a Nemci su ih odvodili u rudnike da rade ili u šumu da seku drva. Naiđe neki vojni građevinski inženjer Dimitrije- Mita Stojanović koji je bio Sedlarac poreklom. Nemci su hteli i njega da mobilišu, a on se dosetio i došao kod naših seljaka, onih imućnih koji su tada rukovodili selom, i predloži im da donese plan i organizuje početak izgradnje crkve, da nađe i majstore i donese materijal iz Beograda. Doneo je projekat, po ugledu na crkvu u Laništu, samo malo veću. Angažovao je još jednog građevinskog inženjera Stojanovića, svog prezimenjaka. Počnu da grade crkvu i izdejstvuju kod Nemaca da ne šalju ljude na prinudni rad već da grade crkvu u Sedlaru. Komanda iz Jagodine je to odobrila i iz Sedlara niko više nije išao na kuluk, već su dobrovoljno učestvovali u izgradnji crkve. Radnike i majstore koje je Mita Stojanović doveo i nadzirao ih, hranilo je selo. Pop Živorad Bobanović organizovao je ljude da vade kamen, što je vladika odobrio u brdu u blizini manastira Manasije. To se radilo primitivno jer nije bilo traktora i dr. mašina. Mesec dana je vađen kamen. Narod je po nekoliko dana bio tamo, vadili su kamen, ko je imao zapregu, vozio je. Išlo se zapregama i kamen je prevučen. Tako je počela gradnja crkve. Radovi su trajali dve-tri godine, tako da je crkva bila skoro završena 1945. godine, bila je ozidana i pokrivena. 1946, 1947. i 1048. godine, Komunistička partija je bila protiv te crkve. Kad je dolazio prota Smiljanić da osvešta crkvu, veliki čovek kao sveštenik a i veliki politički lider, onda su ljudi koji su bili na čelu Mesne zajednice (neki Dimitrije- Mita Milosavljević, neki Milutin Antić, Toza...), hteli da rasture taj skup. Naroda je bilo mnogo, hteli su da ih linčuju predsednika Mesne zajednice. Taj predsednik je kasnije zatvoren, proveo je u Zabeli četiri godine. Osuđen je zbog toga što je uvredio vladiku... Crkva je osveštana, osveštao ju je prota Smiljanić toga dana, kada se sve smirilo. Crkva je počela da služi svojoj svrsi. Prvi sveštenik u osveštanoj crkvi bio je Živorad Bobanović, isti onak koji je i učestvovao u izgradnji crkve. Crkva takvog izgleda funkcionisala je do 1970/80. godine. Bila je od skromnog materijala, rađena na primitivan način, u njoj su bile neke stare ikone, neki stari ikonostas (pregrada od ikona na istočnoj strani broda iza koje se nalazi oltar-prim. aut.). 1980. godine naovamo, došao je novi pop Dragiša Stokić, koji je zamenio nekog Bugarina koji je služio desetak godina pre toga, a njega je zamenio Mile Milanović iz Kupinovca 1990. godine, koji je služio narednih pet-šest godina.

  Dule Stevanović: -Sveštenik Dragiša je otišao u Gložane, a nakon je toga penzionisan. Mile Milanović je sakupljao pare za pokrivanje crkve bakrom. I on je otišao u Gložane, pa Veliki Popović.

  Žika Stevanović: -Bilo je dobrotvora, velikih dobrotvora. Zlatnim slovima bila su napisana na jednom plakatu od čvrstog materijala njihova imena. Toga više nema, kao ni polijeleja (kovanog lustera oblikovanog kao kruna sa koga se rasprostirala titrava svetlost sveća- prim. aut.) koji je poklonio neki Pera iz Vrlana, neznam mu prezime. Vrlane je tada pripadalo našoj parohiji, a taj čovek nije imao dece i poklonio je crkvi skup polijelej. Naša parohija pokrivala je Troponje, Vrlane, Sedlare, Roćevac i Kupinovac. Vrlane se pripojilo u međuvremenu svilajnačkoj. Onda je došao sadašnji sveštenik Slaviša Stokić (mi smo tražili da on dođe jer je popov sin i u njega smo imali prilično veliko poverenje). On nam je pomogao oko gradnje parohijskog doma. Crkveni odbor je bio složan, nas osamnaestorica, nismo imali gde da nam stanuje sveštenik i napravili smo parohijski dom. Crkva je takođe pokrivena bakrom, mnogo je pomogao Staniša Stojanović, i pod je popločan o njegovom trošku (posle svih onih njegovih tragedija). On je jedan od najvećih donatora crkve. Zatim, s obzirom na to da je crkva bila skromnog izgleda, dogovorili smo se da nam je neophodan ikonostas koji je inače prilično skup, a mi nismo imali sredstava. Jednom dođe jedan čovek- Staniša Živanović i kaže da je došao u selo iz Amerike. Sa njim sam se družio od detinjstva, kao đaci sedeli smo jedan do drugoga i živeli kao braća, zajedno smo momkovali, bili zajedno u ratu. Postao je mašinski inženjer u Beogradu. Oženio je devojku iz Troponja, čiji je otac bio u Americi. Došao je kod mene u kafanu, koju sam držao, ja sam mu pričao o našoj crkvi, o neimaštini, a znao sam da je tamo u Americi pomogao mnogim crkvama. On kaže- Ja ne mogu sada ništa da učinim, kratko sam ovde, ali doći ću kasnije i učiniću za tu crkvu sve što budem bio u mogućnosti. Vratio se u Ameriku. Na našu nesreću, razboleo se tamo i umro. Više nije došao. Međutim, dođe njegov sin koji je takođe mašinski inženjer, pa svrati kod meine i ja mu se požalim da nemamo sredstava za ikonostas za crkvu, kažem mu da je njegov otac hteo da pomogne ali da ga je, eto, smrt pretekla. On pristane da finansira nov ikonostas od 10.000 maraka. Odemo pre toga kod vladike koji nam je dao odobrenje…

  Primedba: Ovaj tekst je zasnovan na pričama trojice Sedlaraca. Oni koji ga budu čitali, nemaju razloga da sumnjaju u verodostojnost njihovih kazivanja, s tim što imamo u planu da koristimo i druge izvore, koji će dopuniti ovu priču o sedlarskoj crkvi i doprineti njenoj preciznosti. Imajte strpljenja...

24. MARTA 2005. U SEDLARSKOJ CRKVI SLUŽENA LITURGIJA PREĐEOSVEĆENIH DAROVA

  U drugoj nedelji Vaskršnjeg posta, 24. marta 2005, u sedlarskoj crkvi Sveti Velikomučenik Georgije od 17 časova služena je tzv. liturgija pređeosvećenih darova, kojoj je prisustvovao Vladika braničevske eparhije dr Ignjatije, a koja je obuhvatila i ispovest svih sveštenika resavskog namesništva i pričest vernika. Nakon liturgije, održana je neka vrsta radnog sastanka Vladike Ignjatija i sveštenika i, na kraju, priređena večera na kojoj su se okupili sveštenstvo i predstavnici sedlarskog Crkvenog odbora. Da bi čitaocima ovog teksta pojasnili specifičnosti ove liturgije i njen značaj, samim tim istakli važnost što je služena u Sedlaru, prenosimo kraći razgovor, tačnije intervju koji je rađen za potrebe opštinskog radija ,,S-94” (i emitovan sutradan) sa Đakonom Saborne crkve u Požarevcu i asistentom na Bogoslovskom fakultetu Beogradskog univerziteta Zlatkom Matićem.

  Koje su karakteristike ove liturgije?

  Tokom Časnog posta, velike četrdesetnice, Vaskršnjeg posta dakle, ne služimo pune liturgije, liturgije na kojima se osvećuju darovi od ponedeljka do petka, nego služimo liturgije subotom i nedeljom, osobito nedeljom. To su one pune liturgije Svetog Vasilija Velikog kada osvećujemo darove, dakle pripremamo telo i krv Hristovu, ne samo za taj dan kad’ se služi liturgija, za nedelju, nego i za, najčešće, sredu i petak za narednu sedmicu jer, ponavljam, od ponedeljka do petka koji su striktno i strogo posni dani, ne možemo služiti punu eharistiju, punu liturgiju koja je, po definiciji, radost, pesma i veselje. Budući, kažem, da takva liturgija ne može da se uklopi u ambijent Velikog posta, koji je po nekoj svojoj suštini jedna projava tuge i iščekivanja vaskrsa, na neki način pokazujemo svoju tugu što Hristos još nije sa nama, što vaskrsenje još nije došlo u punoći, dakle što se nije besmrtnost Gospoda Isusa Hrista proširila na sve nas i, kažem, da bi se na svetu projavili, mi služimo te takozvane liturgije pređeosvećenih darova, darova koji su pre osvećeni, dakle nekoliko dana ranije. Konkretno, u nedelju smo svetili za današnji dan i na taj način pokazujemo da se nalazimo u periodu iščekivanja, jer post upravo to znači- čekamo Gospoda Isusa Hrista, pa pokušavamo da ga dočekamo sledeće nedelje, pa ako ne dođe, onda produžimo tu nadu i želju za još jednu nedelju, za još jednu sedmicu, sve u nadi da će jedna od tih eharistija biti ona na koju će sam Isus doći i kada će definitivno ukinuti smrt. Pređeosvećeni darovi se na ovoj liturgiji, na ovoj službi, ponovo stavljaju u putir, u čašu, lepo ih pomešamo i onda pričešćujemo verni narod koji je došao i pripremio se da primi tajnu Hristovu, odnosno pričešće. Ova liturgija je po svojoj suštini poučnog karaktera. Dakle, čitamo starozavetna i novozavetna svedočanstva, pokazujemo kako je starozavetni jevrejski narod iščekivao Hrista, mesiju, obećanog spasitelja, kako se to on kroz stihire pokazuje u Novom zavetu kada su ga mučenici i dočekali i proslavili ga, i, kažem, na svaki način pokušavamo da ova liturgija ima taj poučni, didaktički karakter. Naravno, kada uzmemo u obzir da se ona od najranijih vremena služi u večernjim časovima, kao što smo mi to večeras uradili, onda se, naravno, izvlači zaključak da je neophodno da čitav dan postimo da bismo se pričestili, ali da postimo u pravom, izvornom smislu reči, a to znači ne jesti i ne piti. Ovog dana dakle, kada služimo liturgiju uveče, čitav dan ništa ne jedemo i ne pijemo jer naš narod zna- kada se služi liturgija ujutru, u 8, 8 i 30, 9 časova, otprilike od ponoći ništa ne jedemo i ne pijemo. Adekvatno tome, ako liturgiju služite u 17 časova, 7-8 časova unazad ništa niti jedemo, niti pijemo da bismo bili saglasni našoj veri u Carstvo Božje, nećemo jesti i piti, nećemo brinuti o tim telesnim potrebama nego ćemo zaista biti ispunjeni radošću i jedinstvom sa Hristom, a to pokazujemo pričešćem, kada se zaista i sjedinjujemo sa njim.

  Zanimljivo je što je na ovoj liturgiji bilo prisutno mnogo sveštenika. To je takođe karakteristično?

  Jeste, došli smo da ovde služimo i održimo tzv. bratski sastanak, odnosno sastanak sveštenstva namesništva čiji je centar u Svilajncu, resavskog namesništva, sastanak na kome će se sveštenici okupiti, porazgovarati sa svojim episkopom, pokazati mu neke svoje prve i osnovne nedoumice koje se tokom godine, tokom parohijskih aktivnosti skupljaju, a da onda episkop može njima adekvatno da odgovori na sva pitanja koja ih muče i još, što je posebno zanimljivo, ovim danima, ovim povodom sveštenici se pre ove liturgije pređeosvećenih darova ispovedaju, pripremaju da što dostojnije uđu u nastavak Časnog posta, da što dostojnije dočekamo vaskrsenje Hristovo jer sve što radimo vodi ka vaskrsenju Hristovom. To je praznik nad praznicima, događaj sa kojim se ništa ne može meriti na ovom svetu, ne postoji nijedan praznik koji mu se može približiti. Mi obično kažemo- Božić je najveći praznik. Jeste, Božić je najveći praznik, ali iznad njega, koliko je za nas Sunce iznad svih zvezda, stoji Vaskrs. E, pripremajući se za taj dan, mi na svakojake načine gledamo da dočekamo tog vaskrslog Hrista i da na neki način i sami uđemo u radost vaskrsenja njegovog.

  Vaša poruka ovom prilikom pravoslavnim vernicima, s obzirom na to da je u toku Veliki post?

Poruka jednog pravoslavnog hrišćanina, sveštenika, klirika, dakle služitelja oltara, uvek je ista- sve što bi trebalo da radimo u životu tiče se života večnog. Život večni ne postoji drugačije nego kao liturgija i darovi koji se na liturgiji uzimaju kao pričešće. Voleo bih da svi shvate da je potrebno da se tokom ovog posta barem dva ili tri puta pričeste ili’ ajde makar jednom pre Vaskrsa i na sam dan Vaskrsa, i na taj način, bez obzira na sve grehe koje imamo i na sve padove kroz koje prolazimo, ostaje jedna svetla tačka u našem životu, ostaje jedna nada koja se zove- Hristos Vaskrse- zaista Vaskrse, nada da će to njegovo vaskrsenje postati i moje vaskrsenje, jer ako je makar jedan pobedio smrt, a taj Isus iz Nazareta, Isus Hristos je to uradio, ima nade i za sve nas ostale.