Na nepredvidivoj resavskoj ravnici desne obale reke Resave, smešteno je selo Sedlare, zauzimajući tako površinu od 9,64 km². Ne postoje pisani izvori o postojanju sela, ali meštani smatraju da je selo nastalo posle Kosovskog boja. Nekada je bilo na stranama Starog brda, pa se vremenom spustilo bliže plodnom podneblju koje je pružala resavska ravnica.
O tome kako je selo dobilo ime podsetiċemo se tekstom iz "Predanja iz Donje Resave" Nikodija Spasiċa:
Prvi sedlar, priučen ljubavnim mađijama po trnjacima i parlozima, gde je u gluvsko doba vario u bakračima šišmiše i noćne leptirice, a pred zoru presipao skuvotine u starudije i posle ih trampio rugobama za niske zlata, bio je golem vrag za bule, pa su ga Turci stalno ganjali i sabljama hteli da učine neuglednim. Ali ni ožiljci po licu, zadobijeni od kamdžija, ne umanjiše njegovu lepotu. Kad je kraj veriga i razgaćene dece na zadušnički petak i pašinici skinuo dimije, bio je izdan od nekoga, pa je iste večeri svio u gubere i pazar i pozder i utekao u gudure bez laza, bojeći se da ga paša neverno s leđa ne ubije. U jednoj ruci je nosio trnokop, a u drugoj sekirče, poljačko oružje. Žena mu je bila umrla, jer je običajio da je svako jutro prvo iskundači, a zatim na njivu pošalje. I decu je sve izredno nogom oturao od sebe, da se ne očine od njega zaluđenog, ali druge godine srpskog vremena kad se silne kuće zatreše u pepelišta, a konj i sedlo postade najveće blago, on se proču niz vodu Resavu kao vešt i mnogo cenjen majstor. Od kotla uroka nije se odvajao. Svakom je po izgledu davao ono što mu sleduje, a jakima je nalagao da se klone vinovništva, magluština i svetlećih mesta. Druge je odbranio od vreba zla, ali sebe nije mogao, jer još nije odrešen od greha što se s đavolom svezao. I kad je za jedno sedlo, zlatom optočeno, dobio od ustaničkog vešača brzovitog konja, pošao je na skup noćnika i vidarica. Jahaći konj, upregnut na silu, pod fijucima biča, jurio je bezglavo, preko brda i vrzišta, sve dok se nije prepao od vatrovitog panja i propeo u blatu, njišteći. Jedan točak se zaglavio u rupini, daleko odatle, i tu je i ostao, slomljen, a koleska se otkotrljala niz padinu i odnela u smrt i konja i sedlara. I tako sve dobi svoje ime: Ljudi koji su se tu već stanili prozvaše selo Sedlare, a ostala mesta nesreće prekrstiše u Blato, Točak i Padinu.
Po Stanoju Mijatoviċu koji je 1930. godine pisao o Resavskim naseljima i poreklu stanovništva, u Sedlaru: Delovi su hatara: Točak, Glavica, Drenjar, Petkovac, Šuma, Zapis, Sedlarac, Staro Brdo, Brdo, Stubljanski Potok, Roċevački Potok, Padina, Čerkenski Potok, Parlog, Polje (preko Resave), Burdelji, Ornice, Nad Lug (gde je groblje), Blato, Ambarište, Ostrvo, Stojicka Bara, Mokreš, Dugačke Livade, Kod Jaruge, Kod Mosta, Kod Brda i Pod Brdo. Selo se deli na Gornji i Donji Kraj. Ima oko 177 kuċa a 20 rodova. Po jednom predanju selo je dobilo ime po nekom sedlaru, koji se prvi tu naselio. Po drugom predanju selo je dobilo ime po istoimenom mestu, iz kojeg su se doselili prvi doseljenici. A po jednom tumačenju selo bi dobilo ime po brdu Sedlarcu, koje je u njegovu hataru. U Starom Brdu i na resavskom sprudu nađeni su batovi vrlo lepo očuvani. U Burdelju se nalaze stare opeke, novci i rbotine od starog zemljanog posuđa. Ne zna se tačno, kad je selo postalo. Misli se, da je tu od posle Kosovskog, Boja. Nekada je bilo u strani Starog Brda, pa je docnije otuda spušteno bliže Resavi, koja ga u staro vreme nije ovoliko štetila kao danas. U Gornjoj Mali su rodovi: Đorđevići (15 k., Sv. Nikola), došli iz sela Nikolinaca (kod Soko Banje); Ilići (5 k., Petkovica), iz Bučja (knjaževačkog); Petrovići (7 k., Sv. Nikola), došli iz timočke okoline; Čerkenovići (15 k., Sv. Đorđe i Đurđevdan), došli iz Peći u oklinu knjaževačku, odatle u podgorički zbeg, pa zatim ovamo (jednog njihovog pretka prozvali su Turci ,,čerken” jer je bio nemiran, i dirao turske bule, usled čega je mogao više puta i glavu da izgubi); Nikolići (5 k., Sv. Nikola), iz Miljkovca (u knjaževačkom kraju); Lukići (20 k., Blagovesti), starinci; Popčići (10 k., Sv. Nikola), starinci (Đura, Đurko i Branko, braća Popčići, poginuli su na Kamenici, zajedno da Sinđelićem); Leskići- Leskovčani (5 k., Vavedenje), došli iz Leskovca; Bogosavljevići (2 k., Mitrovdan), došli iz Mozgova (aleksinački kraj); Milojevići-Toplalovići-Pućinci (20 k., Sv. Nikola), došli pre 150 godina iz Nikolinaca (kod Soko Banje) I smatraju se kao jedan rod sa Đorđevićima; Vlaškovići (10 k., Sv. Dimitrije), od dva rođena brata koji su došli pre 100 godina iz Proštinca kao "domazeti" na tuđa imanja i uzeli dve sestre od strica, poreklom su Rumuni, danas su se potpuno posrbili); Vučinci (5 k., Sv. Nikola), ne zna se odakle su; Vojinovići (5 k., Sv. Stevan), došli iz Lomnice, gde ih i danas ima (vidi Milančevići- Milojevići-Dinići u Lomnici). U Donjem su Kraju: Ćosići (10 k., Sv. Simon), Cigani iz Grabovice; Petrovići (15 k., Sv. Nikola), Cigani iz Vidina; Đorđevići-Pucići (5 k., Sv. Nikola i Sv. Arhanđel), Cigani iz Turske; Bugarčići (5 k., Sv. Nikola), iz vranjske okoline; Stolići (2 k., Sv. Jovan), prizetili se iz Roćevca; Milovanovići (10 k., Sv. Nikola), ne zna se odakle su; Stojići (5 k., Sv. Nikola), došli iz Timočke Krajine.
Prema aračkom spisku iz 1819. godine, selo Sedlare je imalo 35 kuća sa 94 poreske glave, a 1870. godine 108 poreskih glava. Svedočenjem istorijskih spisa iz prve polovine XX veka, u selu je bilo 177 kuća u 20 rodova koji su se tu nastanili iz najrazličitijih krajeva naše zemlje.
Prema popisu iz 1991. godine, Sedlare ima 1.079 stanovnika u 258 domaćinstava. Seoska slava je Đurđevdan (6. maj), a zavetine su sv. Arhangel (za zdravlje čeljadi) i sv. Vrtoloma (za polja). Sedlare je na nadmorskoj visini od 123 metara. Povezano je regionalnim putem i železničkom prugom sa Svilajncem, kao i lokalnim putem (preko Bobova i Lukovice), od kojeg je udaljeno desetak kilometara. U selu se nalaze osnovna škola, dom kulture, zemljoradnička zadruga, zdravstvena stanica, pošta, mesna kancelarija, veterinarska ambulanta, četiri prodavnice, dve pekare, kafana, restoran "Konak", magacin zadružni sa otkupnom stanicom i uređajima za rashladu mleka. Na levoj obali Resave je Zemljoradnička zadruga "Ratar" koja obuhvata devet sela: Sedlare, Troponje, Suboticu, Roandu, Roćevac, Kupinovac, Đurinac, Proštinac i Dubnicu. Iz Sedlara na privremenom radu u inostranstvu je preko 200 radnika. Zemljoradnici se bave proizvodnjom kukuruza, pšenice, povrtarstvom, manje uzgojem šećerne repe i suncokreta, a vrsni su odgajivači priplodnih krava i belih svinja za koje su dobili mnogobrojne značajne nagrade.
U ratovima od 1912. do 1918. godine iz sela Sedlara učestvovao je 161 ratnik. Poginulo je na bojištu ili preminulo zbog tifusa, gladi, hladnoće ili ranjavanja 63 ratnika. Preostalih 98 posle završetka rata vratili su se u rodno selo.