Sedlarsko AKUD "Branko Radičević"
SEDLARSKO AMATERSKO KULTURNO-UMETNIČKO DRUŠTVO "BRANKO RADIČEVIĆ"
VESELI RESAVCI - Monografija Gojka Zorića iz 2002. godine
Iz poglavlja Majstori svirke i pesme
Božidar Stojadinović – Boža Jezerac (1929 - 2000)
Legenda među harmonikašima Gornje Resave. Odrastao u Jezeru, a zatim se preselio u Despotovac. Od desete godine, kada su mu otac Aleksandar i majka Ljubica kupili harmoniku, belu ,,stradelu’’, nije se odvajao od ovog instrumenta. Prvi učitelj mu je bio Mita iz Medveđe, a sviranju po notama naučio ga je Mija Krnjevac. Bio je veoma talentovan, pa je lako naučio da svira starogradske pesme, šansone, zabavnu i narodnu muziku. Veoma tražen lako je nalazio angažmane, pa je nastupao u brojnim tada elitnim hotelima u Jugoslaviji. Njegova supruga Jovanka, koja ga je kao pevačica pratila na brojnim putovanjima i gostovanjima, seća se da je Boža, posle svirki na brojnim porodičnim slavljima u Resavi i šire, imao nastupe u hotelu ,,Turist’’ u Donjem Milanovcu, zatim u kragujevačkom ,,Dubrovniku’’, pa u Apatinu, Zemunu, Sremskim Karlovcima, Staroj Pazovi, Vrnjačkoj Banji, Budvi... U Novom Sadu, u objektima tamošnjeg ugostiteljskog preduzeća ostao je pet godina, gde je svirao zajedno sa legendarnim Janikom Balašem. U Nemačkoj, u Minhenu i Nirnbergu, pet meseci je pratio na harmonici Esmu Redžepovu. Boža je ostao zapamćen u Gornjoj Resavi i šire po njegovoj pesmi ,,Jutros rano prođoh kraj Resave’’.
Rade Stefanović - Sedlare - Svilajnac
Takoreći ceo život proveo je sa harmonikom. Jedan od harmonikaša Resave sa najdužim radnim stažom. Potiče iz porodice harmonikaša. Njegov deda, pa i otac Vladimir, svirali su na ovom instrumentu. Vladimir je bio harmonikaš tri decenije. Rade je rođen 1933. godine u Sedlaru. Od sedme godine života počeo je kao samouk. Koristio je, kaže, očevu harmoniku ,,frontalini’’. Od 14-te godine sa društvom je svirao na seoskim sedeljkama, a kada je imao 16 godina samostalno je nastupao. Pre trideset i pet godina prvi put je kupio ,,dalape’’, a potom je u svom veku harmonikaša promenio još dve istog proizvođača. Sam, ili sa orkestrima, svirao je u svim krajevima bivše Jugoslavije. Najviše u Pomoravlju i Šumadiji, ali i do Beograda. Bio je u Parizu devet godina, a u Nemačkoj i Holandiji po četiri meseca. Tamo je svirao u jugoslovenskim klubovima, ili u ugostiteljskim objektima naših ljudi u ovim zemljama. Za vreme služenja vojnog roka u Varaždinu svirao je u orkestru garnizona, ali i na matineima u gradu i okolini. Ističe, da je najradije svirao u bivšem hotelu ,,Evropa’’, i u kafani ,,Kod Slavka’’ u Svilajncu, i to dvadesetak puta po nekoliko meseci. Rade, legenda resavskih harmonikaša, bio je učitelj talentovanim mladićima koji su preko njega zavoleli ovaj instrument. On svedoči o tragičnom kraju svog oca Vladimira koji je poginuo sa harmonikom na grudima. Naime, prilikom oslobođenja Sarajeva 1944. narod se veselio dok je on svirao. Dok je veselje trajalo jednom oficiru u kolu otkačila se bomba iza pojasa i pala ispred Vladimira. On je požurio da je baci što dalje. Nije bio dovoljno brz, bomba je eksplodirala u njegovoj ruci i raznela ga. Pored njega, tada je poginulo još četvoro, a 40 ih je bilo ranjeno.
Drakče Stamenović, Sedlare
Otac mu je kupio harmoniku ,,honer’’ kada je imao osamnaest godina. Da ovlada tajnama ovog instrumenta pomogao mu je Ralić iz Lukovice dva meseca. Nakon toga uspešno je svirao na seoskim svadbama i drugim veseljima. Zarađenim novcem kupio je sebi profesionalnu harmoniku ,,dalape’’. Zbog odlaska na rad u Francusku prekinuo je svirku. U Francuskoj je bio blizu dve decenije, a po povratku u zavičaj odlučio je da se ne bavi ozbiljnije harmonikom. Danas u dokolici često se druži sa ovim muzičkim instrumentom. Uglavnom svira za svoju dušu, a ponekad i za svoje goste i prijatelje.
Miloš Krstivojević, Sedlare
Na nagovor oca Miodraga, danas u Nemačkoj, počeo je da svira na harmonici kada mu je bilo petnaest godina. Otac mu je kupio ,,skalu’’, a zatim i najnoviju ,,dalape’’. Prve časove uzimao je kod Miodraga Lazića- Džilje u Grabovcu, a zatim je tokom 1973-74 godine u Požarevcu, zajedno sa Mirkom Kodićem, uzimao časove kod Vitomira Životića- Vite. Nastavio je kod Mije i Ace Krnjevca. Oni su mu predviđali blistavu karijeru. Međutim, taman kada je planiarao da se potpuno posveti harmonici imao je nesreću da, neoprezno rukujući jednom mašinom, ostane bez prsta. To je bio kraj očekivane uspešne karijere jednog muzičara. Miloš se ni danas ne odmara od harmonike. Doduše, muzicira za svoju dušu, za svoje prijatelje, i ne odoli a da ponekad ne zasvira i u kafani.
Iz poglavlja "Talenti"
Saša Lazarević, Svilajnac
Najpoznatiji mladi violinista Resave. Završio Muzičku akademiju u Beogradu. Nastavio školovanje od 1999. godine na Nacionalnom konzervatorijumu u Parizu. Uporedo sa postdiplomskim studijama u glavnom gradu Francuske obezbedio angažman kao veliki talenat u konkurenciji poznatih svetskih mladih muzičkih talenata. Kao član Nacionalnog orkestra Pariza, kao jedini stranac, gostovao i nastupao u više zemalja sveta
Vera Milosavljević, Sedlare
Danas je Vera učenica Gimnazije u Svilajncu i istovremeno učenica Muzičke škole u Kragujevcu u klasi profesora Milana Đurića, stručnjaka koji joj predviđa uspešnu karijeru muzičara. Po preporuci svojih nastavnika, koji su uočili njenu obdarenost za muziku, sa dvanaest godina života počela je ozbiljnije da se bavi ovom umetnošću. Otac Dobromir, koji joj je kupio harmoniku, daje joj punu podršku u želji da ona postane vrhunski harmonikaš.
Marko Đorđević, Sedlare
Pored redovnog školovanja, dvanaestogodišnji mladi harmonikaš pohađa Muzičku školu u Požarevcu. Po oceni njegovog profesora Miroslava Jankeha, Marko je veliki talenat pred kojim je blistava budućnost. Marko je imao devet ipo godina kada mu je otac Predrag kupio harmoniku ,,Gverini’’. Prve korake učinio je na ovom instrumentu zahvaljujući pomoći Milana Đurića, iz Svilajnca. Ove godine postigao je veliki uspeh na festivalu ,,Dani harmonike’’ u Smederevu, osvajanjem treće nagrade u svojoj kategoriji.
Na osnovu priča Stojadina-Duleta Stevanovića i Živote Stevanovića-Žike Acinog od 23. decembra 2004.
Života Stevanović: Dom kulture je izgrađen 1949/50. godine, dakle posle Drugog svetskog rata, kada su u Srbiji građeni domovi kulture, u vreme vlasti Komunističke partije. Od njih je potekla inicijativa, otpočeli su dobrovoljni radovi. Dovoženi su cigla i kamen, majstori koji su radili bili su Sedlarci, neki su radili dobrovoljno, neki su plaćani i tako je nikao Dom kulture u našem selu, koji postoji i danas. Pripada Zemljoradničkoj zadruzi ,,Ratar", koja ga i danas održava. Dom je građen oko dve godine. Prve godine je samo ozidan i pokriven, druge je omalterisan i tako je počeo da funkcioniše sa salom, prodavnicom i pratećim objektima- mesnom kancelarijom, poštom.
AKUD je postojalo još pre rata, delovalo je pri Sokolskoj četi. U Sedlaru je osnovana ,,Sokolska četa", jedna mlada organizacija pre Drugog svetskog rata, postojala je od 1932. godine do 1941. godine, do okupacije. Radila je pri Osnovnoj školi u Sedlaru koja se tada zvala ,,Car Dušan Silni“. ,,Sokolsku četu" osnovali su Radiša Stanković, Momčilo Simić, Draga Stevanović, Iva Radomirović, Mika Branković i drugi. Pri ,,Sokolskoj četi" formirano je i Kulturno-umetničko društvo ,,Stevan Sinđelić“ koje je tada bilo vrlo aktivno i uspešno. Seljaci su sami napravili binu i ,,kulice" pa su priredbe davane ne samo u našem selu, već i u drugim selima, u Despotovcu, Svilajncu, itd. Bilo je vrlo priznato u okolini. Na njihovom repertoaru bile su predstave ,,Simnjivo lice“ i ,,Sinđelić“, recitacija ,,Sinđelić na Čegru “, ne sećam se da li je bilo folklora, ali Sokoli su imali tačku na bini- atletsku tačku. Zatim, obično se sviralo kolo, svirao je na nekoj staroj harmonici Bogomir Milošević (Galićev deda ili paradeda). Folklorne igre su nastale kasnije, u vreme Narodno-oslobodilačke borbe, i njih su uveli posle rata oni koji su ratovali. Narodna nošnja je bila slična današnjoj, nastala u oskudnija vremena, naši mladi je i danas upotrebljavaju- opanci, seljačke čarape, pantalone ,,rajtozne" i jelek srmeni; žene su nosile srmeni jelek i libade, verovatno iz turske nošnje preuzeto, od čoje vezeno srmom. Libade se zvalo, od čoje veliki gornji deo, prvo reklo sa rukavima, a onda se mali jelek srmen preko njega nosio, sa velikim dugačkim rukavima. Žene su nosile fesove, one su se tako češljale i u to vreme tako obučene izvodile narodne igre.
AKUD ,,Branko Radičević“ postoji u novije vreme, posle 1950. godine, kada je zgrada stare Osnovne škole srušena i umesto nje napravljena nova koja je dobila naziv ,,Branko Radičević“. I kulturno-umetničko društvo nazvano je ,,Branko Radičević“ jer je funkcionisalo u okviru nje, u njegov rad bili su uključeni učitelji i nastavnici.
-Najveće uspehe ovo društvo postizalo je u periodu od 1970. do 1980, bilo je aktivno, tako da je na jednom takmičenju, naše selo dobilo privilegiju da učestvuje u tada poznatoj TV emisiji ,,Znanje-imanje“. Tada je bilo najaktivnije, u njegov rad su bili uključeni nastavnici Čeda Živojinović i Miroslav Milosavljević, a bio je tu i Bora Milosavljević. ,,Znanje-imanje“ je bilo 4. maja 1980. godine, kad je umro Tito, baš toga dana bili smo u Beogradu. Imali smo izložbu u našoj školi, veliku seosku izložbu na kojoj su bili izloženi stari predmeti: plugovi, kola, neke znamenitosti. Priredili smo najbolju izložbu na teritoriji opštine, bili najbolji i u folkloru. Kad je bilo ,,Znanje-imanje“ pobratimili smo se sa selom Stanari iz Bosne, sa kojima smo zajedno nastupili u toj emisiji. Naši učitelji i nastavnici bili su koreografi, organizatori, a i materijalno su pomogli, pored njih i Dule Stevanović, Bora Milosavljević, Mile Marjanović, Živorad Marjanović, a ja sam tada bio domaćin kulturno-umetničkog društva. Primera radi, harmonikaš koga smo angažovali odustao je da svira kada je trebalo da nastupimo na glavnoj priredbi u Svilajncu (na kojoj smo i osvojili prvo mesto), a oni su mu kupili novu harmoniku preko Zemljoradničke zadruge ,,Ratar", Zadruga je dala garanciju da će biti plaćena, kupe harmoniku koja je bila prilično skupa. Harmonikaš odustane, a harmoniku uzme, tako da smo bili prinuđeni da angažujemo drugog harmonikaša. Cele noći uoči te priredbe usklađivali smo folklor i ostale tačke sa drugim muzičarem. Sedlare nije imalo svog harmonikaša, svoj orkestar, imali su jednu jako dobru frulašku tačku, na frulama su svirali Bora Simić i Bora Milosavljević, ta tačka bila je najbolja u opštini i okolini, bila je tražena na festivalima poput ,,Homoljskih motiva“, u Šumadiji, u Vrnjačkoj Banji, itd. Što se tiče najboljeg glumca u dramskoj sekciji, mnogo je generacija bilo aktivno, bilo je mnogo dobrih, Dule Stevanović, Mile Marjanović, Živorad Marjanović bio je izuzetan komičar, neki od nastavnika, medicinska sestra Rava Milosavljević. Rava je okupila mnogo žena i animirala ih da učestvuju u radu društva, jer je žena bilo manje- nisu želele da dolaze i angažuju se. Ona ih je dovela i organizovala. Kasnije je došla mlađa generacija, među njima i Dobromir Milosavljević. U emisiji ,,Znanje-imanje“, Branko je bio kolovođa mlađeg folklornog ansambla, dok sam ja bio starijeg. Starija postava brojala je dvanaest igrača, ja sam bio kolovođa- Žika Stevanović, do mene je bila Dušanka-Dula (Tomina) Stajić, pa Borka Milosavljević, pa Bosa Milosavljević, pa Rada (Veljina) Milenković, pa Mica Bojković, pa Nada (Pantina) Marjanović, a od muškaraca su igrali Laza Jovanović, Toma Stajić, Bora Milosavljević, Ljubiša Bojković i Velja Milenković. Mlađa postava je bila jako uspešna, vodio ju je Dobromir dok nije otišao na odsluženje vojnog roka, zamenio ga je Branko. Od instrumentalista pominjem Boru Simića koji je svirao frulu i Boru Milosavljevića koji je svirao na okarini. Bilo je i dobrih pevača- Branko Simić, Dušan Simić, Borivoje- Bora Vasić, a od žena- Rada Milenković, Borka, Mica (Zvonkova) Mijatović. U periodu takmičenja u emisiji ,,Znanje-imanje", AKUD je postizalo najveće uspehe. ,,Susreti sela“ bili su aktuelni do 1990. godine, nakon toga smo još jednom počeli da radimo, poslednje takmičenje na ,,Susretima sela“ imali smo 1995. godine. Onda dolazi do zastoja, i, evo, sada su se mladi iznova angažovali.
Stojadin Dule Stevanović: Od 1990. do 1995. godine nije bilo nikakve kulturno-umetničke aktivnosti već pauza od nekoliko godina.
-Pominju me kao baštovana i kao pesnika. Bavim se povrtarstvom, a pesnik sam samo za sebe, još nigde pesme nisam objavio, možda zato što sam inertan, nezainteresovan. Pisao sam i pišem poeziju, imam tridesetak tekstova za novokomponovane pesme, ali ih nikome nisam davao. Uz pisanje tekstova i komponujem, tako da te pesme imaju i tekst i melodiju. Pišem o zemlji, o selu, to su moje teme. Pevao sam svoje pesme, katkad sviram harmoniku i pevam svojim prijateljima. Javni nastup imao sam jagodinskoj TV ,,Palma plus", govorio sam stihove svoje pesme "Ognjište“:
,,Nigde se ne oseća bolje seljak nego u polje,
na svojoj njivi, tu seljak živi.
Gleda ponosito svoje žito
kako klasa, kako se talasa,
kako njiše i miriše
i kako zri, a njemu krv vri.
Vri i ključa, samo da ne bude tuča-
misli se on, misli-
e, vala, neće, pa, nismo mi seljaci zle sreće!
I opet mu se srce razgali i ništa mu ne fali,
jer nigde se ne oseća bolje seljak nego u polje.
Na livadi, i tu seljak radi
među otkosom i srebrnom rosom,
međ travom i zorom plavom,
međ smiljem i bosiljem,
međ cvećem i drvećem,
međ leptirima i pastirima,
u letnjoj noći kad zrikavci zriču
i ulepšavaju noćnu tišinu.
Džaba ti more i zelen gore,
džaba planine i 'ladovine,
džaba ti banje i uživanje,
džaba ti gradovi i lepi snovi.
Jer, nigde se ne oseća bolje seljak nego u polje,
na svome imanju, u svome radovanju."
I komponujem, i aranžiram, i pevam. Pevao sam na priredbama, vodio sam grupu pevača, najbolju u okolini. Tri glasa nije imala nijedna grupa, čak ni poznatije. Naša grupa pevača bila je nenadmašna, zatim nije bilo boljeg folklora u okolini od našeg bezmalo 20 godina, koliko sam ja bio aktivan. Zatim, imali smo scenske prikaze običaja i u tome smo, opet, bili najbolji. Scene su bile lepe, čudnovate- ,,Berba grožđa" bila je jedna od najupečatljivijih tačaka, na bini je bio autentičan vinograd sa grožđem, muljačom, zaprežnim kolima, sa tom tačkom nastupili smo i u emisiji ,,Znanje-imanje“. Zatim, imali smo tačku ,,Badnje veče“, takođe prikaz običaja koji je bio vrlo originalan.
Imam želju da pomognem mladima u održavanju kulturno-umetničkog života u selu, ali oni su drugačiji nego što smo mi bili. Vreme je drugačije. Možda bi i slušali, ali ovo su neke druge generacije. Hoću da im objasnim. Mi smo u svoje vreme sve radili- pevali, igrali, glumili, postavljali binu, uveli mnogo novina. U početku se posle svake tačke zatvarala zavesa, mi smo to promenili, otvori se zavesa i teče jedan deo programa pa se zatvori zavesa određeno vreme. U međuvremenu, iznosili smo nepotrebne rekvizite, pravili kuću na bini za sledeću tačku, postavljali plotove, naviljke sena, kope šume. Kasnije su počela da nas kopiraju i ostala kulturno-umetnička društva. Radili smo mnogo toga sa ogromnom voljom i imali ljude koji su bili sposobni da rade i urade tako nešto. Bila je to uigrana ekipa koja teško može da se ponovi.
V.S.