Prema predanju, u vreme robovanja Srba pod Turcima, na mestu gde je sada veliko i lepo selo Sedlare, bilo je samo nekoliko kuća. U jednoj od njih živeo je i radio veoma vešt sedlar. U vreme ustanka protiv Turaka, najveće blago svakog ustanika bio je dobar konj, svetlo oružje i prigodno selo na konju. Sa srcem junačkim u grudima trebalo je Srbiju od petovekovnog ropstva osloboditi. Za jedno predivno, zlatom opšiveno sedlo, sedlar je na poklon dobio kao vihor brzog konja Belca. Upregnuti Belac u kola sa drvenim točkovima, jureći kao munja uplašio se od zapaljenog panja. Usplahireno ržući, propeo se na zadnje noge i skrenuo sa puta. Jedan točak se zaglavio i ostao u rupi slomljen, a kola zajedno sa konjem i sedlarom otkotrljala su se uz veliku buku nizbrdo. Poginuli su i sedlar i konj. Stanovnici kuća nedaleko od mesta nesreće sami nazvaše svoje selo Sedlare u ime sećanja na izuzetnog majstora koji je vešto sedla pravio.

  U ratovima od 1912. do 1918. godine iz sela Sedlara učestvovao je 161 ratnik. Poginulo je na bojištu ili preminulo zbog tifusa, gladi, hladnoće ili ranjavanja 63 ratnika. Preostalih 98 posle završetka rata vratili su se u rodno selo.

  Među ratnicima iz Sedlara bila su i dva rođena brata: Milovan S. Popović i Svetomir S. Popović. Obojica su učestvovala u Balkanskim ratovima i u Cerskoj bici u Prvom svetskom ratu. Mlađi, Svetomir, zarobljen je i proveo je četiri godine u zarobljeništvu u Čehoslovačkoj. Stariji, Milovan, ranjen je u Cerskoj bici. Po povratku u Sedlare preminuo je juna 1915. godine i sahranjen na sedlarskom groblju. Svetomir se vratio iz zarobljeništva posle završetka rata. Bavio se zemljoradnjom i stočarstvom. U braku sa Persom iz istog sela imao je sedmoro dece: Stanojla, Manojla, Milorada, Dragutina, Živku, Canu i Stanu.

  Prošlo je od završetka Prvog svetskog rata 23 godine. Tada je Nemačka 1941. godine napala Jugoslaviju i okupirala je. Među borcima u Drugom svetskom ratu bili su i Svetomirovi sinovi, Stanojlo i Milorad. Zarobljeni su u Makedoniji i sprovedeni u logor u Nemačkoj. U zarobljeništvu su bili do završetka Drugog svetskog rata. Svetomir je mnogo tugovao za zarobljenim sinovima. Zapravo, on je zarobljen 1914. godine i proveo je četiri godine u zarobljeništvu. Ponovilo se to i 1941. godine sa njegovim sinovima, od istog neprijatelja. Kao ratni zarobljenik znao je uslove života i rada u logorima. Strepeo je za njihove živote. Brinuo je hoće li da prežive. Za vreme Drugog svetskog rata molio je Boga da mu sačuva i vrati sinove. Nadao se da Bog neće dozvoliti da i njegovi mlađi potomci dožive njegovu sudbinu i sudbinu zarobljenih sinova. Preminuo je u proleće 1945. godine. Nije doživeo povratak sinova koji su se vratili u leto iste godine. Sahranjen je na groblju u Sedlaru. Njegovi potomci sada žive u Sedlaru, Markovcu, Jagodini i Svilajncu.

Miladin Popović, Sedlare

(Nikola D. Stanković ,,Priče potomaka resavskih ratnika", 2008)

24.januar 2010.

   Na referendumu povodom izglasavanja mesnog samodoprinosa koji je održan u nedelju 24.01.2010.god. u Sedlaru, od ukupno 791 upisanih birača glasalo je njih 428. Za uvođenje samodoprinosa je glasalo 422 birača, dok je protiv bilo 6. To znači da je referendum povodom izglasavanja mesnog samodoprinosa USPEO i da će Sedlarci u narednih pet godina imati samodoprinos. Inače na ovaj način prikupljena sredstva u narednom periodu će se namenski iskoristiti za potrebe sela. Sedlarci su po ko zna koji put bili na visini zadatka i prepoznali značaj samodoprinosa za svoje selo. Sedlarci se nadaju da će sredstva od samodoprinosa u saradnji sa lokalnom samoupravom biti višestruko uvećana i da će selo u narednih pet godina bezbrižno živeti.

Boban Milošević