Iz tuđine donose novine

08.april 2008.

Život sela: Sedlare

Poljoprivrednici nerado prihvataju novine u proizvodnji i promene tradicionalnog rada i razmišljanja
Petar Jovanović, rodom iz sela Sedlare nedaleko od Svilajnca, već četiri decenije uspešno vodi bravarsku radionicu u okolini Pariza. Za modernizaciju ambulante i laboratorije u svom selu dao je dobrovoljni prilog od 1 500 evra, finansirao je i kupovinu savremene zubarske stolice i druge opreme, a obećao je da će pomoći i u adaptaciji Doma zdravlja. Voljan je da izgradi i veliki prodajni prostor. Svoj prilog za opremanje ambulante dao je i Vita Petrović, koji ima stolarsku radnju u Francuskoj. I drugi meštani koji su na privremenom radu u Francuskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Austriji, pomagali su u opremanju škole, u izgradnji pratećih objekata oko crkve i u drugim akcijama u ovom selu. Ipak, najviše novca zarađenog u inostranstvu uloženo je u izgradnju novih, velikih i savremeno opremljenih kuća i pratećih objekata u gotovo svakom od 270 domaćinstava.
U novim kućama niko ne živi, a čuvaju ih stari roditelji. Mnoge mlade porodice odvele su i svoju decu, koja ne osećaju nostalgiju za rodnim selom svojih roditelja. Otuda je 40-50 domaćinstava napušteno, a u gotovo isto toliko žive po jedan ili dva ostarela meštana. U ataru sela Sedlare oko deset odsto oranica je u parlogu, jer nema ko da ih obrađuje.

Nekoliko mladih porodica se, ipak, vratilo iz inostranstva, gde su stekli radne navike i specifičan način razmišljanja. Među njima je i Boban Milošević, koji uz pomoć novinarke Vesne Stajić već četiri godine ažurira podatke na internet sajtu o selu Sedlare. Neki meštani su se odvažno otisnuli u biznis, unoseći mnoge novine i u poljoprivrednu proizvodnju. Ostali ih u neverici gledaju, iščekujući efekte novotarija, pre nego što se odluče da li da izmene tradicionalni način rada i razmišljanja.

Zajedno sa rođakom Slađanom Radojevićem, uzgajam ovce rase virtemberg, kaže Zoran Nikodijević. Počeli smo sa 40, a sada u stadu imamo 100 grla. Ova rasa daje više mesa i kvalitetniju vunu nego sjeničke, krivovirske i druge ovce koje se gaje u ovom kraju. Od marta 2007. godine ženska grla ukrštamo sa uvezenim ovnovima rase teksel, i dobijamo grla koja se odlikuju još bržim tovom i većim sadržajem mesa. Istovremeno, postepeno se prelazi na pašnjačku ishranu ovaca organizovanu po pregonima, koristeći u te svrhe ,,električnog pastira". U selu postoji još jedan ovčar sa 30 grla, dok ostali imaju samo po četiri-pet ovaca domaćih rasa. Dok se oni predomišljaju oko prednosti ovaca teksela, veliko interesovanje za ovu rasu postoji kod odgajivača u drugim delovima Srbije.

Vladan Jovanović se već šest godina bavi uzgojem svinja a na deset hektara oranica, proizvodi pšenicu, kukuruz, ječam i soju. Ima 16 krmača francuske selekcije Naima od kojih godišnje proizvede i oko 100 tovljenika. Veoma je zadovoljan ostvarenim rezultatima. Tovljenici s pet meseci uzrasta dostignu 115 kilograma telesne mase. Za kilogram prirasta utroše 2,8-3 kilograma koncentrata, a udeo mesa u polutki iznosi čak 58-60 odsto, što mu donosi za petinu veću cenu. Registrovao je svoje gazdinstvo, ali još nije uzimao dugoročni kredit. Želi da proširi proizvodnju i da mesečno isporučuje po 20 tovljenika.

Već četiri generacije moje porodice bave se proizvodnjom povrća, kaže Ljubiša Stevanović. Od ukupno 15 hektara oranica, povrće zauzima oko 2,5 hektara. Na 60 ari pod plastenicima koje zagrevamo proizvodimo paradajz, papriku, krastavce i nešto manje kupus i cveće. Ove godine planiram proizvodnju bostana, kupusa i paprike na otvorenom prostoru. Registrovao sam gazdinstvo i posredstvom Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede dobio kredit od 9 000 evra na pet godina, uz kamatu od samo 1,2 odsto godišnje. Sada pripremam oko 10 000 saksija rasad povrća i cveća. Robu prodajem kod kuće ili na tri tezge na seoskoj pijaci. Proizvodnja rasada donosi bar pet puta veće prihode nego ratarski usevi koje gajim na preostaloj površini. Verujem da će se povrtarstvom baviti i moj sin koji sada ide u srednju poljoprivrednu školu. Posebno ukoliko u opštini Svilajnac bude osnovano udruženje povrtara koje će uspeti da se izbori za povoljnije pozicije na tržištu i ukoliko nas država bude dovoljno podržavala. Bolje bi bilo da imamo povoljnije uslove poslovanja i cene, nego obećanih 100 evra po hektaru. Ako pšenica u vreme žetve ne bude skuplja od 14 dinara po kilogramu, neću je nikom prodavati.

S mnogo nevolja suočava se Zemljoradnička zadruga ,,Ratar" koja postoji još od 1898. godine i ima 37 zaposlenih. Opstanak joj je osnovni cilj. Poseduje samo 100 hektara zemlje, jer je pet puta veće površine morala da vrati ranijim vlasnicima. Istina, zadruga ponovo obrađuje i te površine, ali sada za njih plaća zakupninu, pa ni s visokim prinosima pšenice i kukuruza ne može da ostvari finansijske efekte kao ranijih godina. Osim toga, nepovoljna kretanja na tržištu, kako ističe direktor dipl. inž. Zoran Mladenović, učinila su da se farme goveda i tovljenika koriste samo oko 40 odsto kapaciteta. Mali su i prihodi od prodaje reprodukcionog materijala i otkupa 2 000 litara mleka dnevno, kao i po 100 prasadi, 30 junadi i 50 tovljenika godišnje. Dosta se očekuje od saradnje sa 42 osnivača i člana Skupštine zadrugara. Svaki od njih poseduje pet-osam hektara oranica, a mnogi se bave tovom svinja. Ta saradnja najizraženija je u organizovanju uslužnog tova. Zadruga obezbeđuje prasad i koncentrat, kooperanti ulažu u objekte i svoj rad, a zauzvrat dobijaju 12 odsto od prodajne cene tovljenika. Među njima ima i odgajivača čiji tovljenici postižu dnevni prirast oko 900 grama i randman mesa od 57 odsto.

Teško je reći da li će i kada selo Sedlare početi da razvija i turizam u svojoj sredini. Ranije je Lovačko društvo ,,Fazan" prihvatalo goste iz Italije, koji su dolazili u lov na pernatu divljač. Sada ovo društvo, sa 320 članova iz devet susednih sela, brine o lovištu. S 3 000 fazanskih pilića, koliko godišnje proizvedu u sopstvenoj fazaneriji s inkubatorom, obnavljaju populaciju fazana u lovištu.

Tek po koja svadba ili svetkovina napuni ugostiteljski objekat ,,Konak" na glavnom putu prema Svilajncu. Prava je šteta jer vlasnik Mile Marjanović, osim široke lepeze specijaliteta, nudi i uživanje u ambijentu punom slika, rezbarenih i drugih umetničkih radova, koje je sam sačinio. Neke je prodao i u inostranstvu. U selu Sedlare aktivno radi FK ,,Mladi borac" koji se takmiči u opštinskoj ligi i Šah klub. KUD je prestao s radom pre nekoliko godina.

Živko Lazarević, predsedni Saveta Mesne zajednice kaže da najveće nevolje ovog sela prouzrokuje nedostatak gradskog vodovoda. Prošlogodišnja anketa je pokazala da je preko polovine aktivnih domaćinstava spremno da uloži po 1 000 evra za priključak. Ali u ostvarenju tog cilja ima dosta prepreka. Naime, predlog da se, uz finansijsku pomoć opštine, voda dovede do Despotovca, udaljenog oko 20 kilometara, nije ostvariva jer su tamošnje vodovodne cevi suviše uske. Ni priključenje na vodovod Svilajnca, udaljenog samo deset kilometara, nije ostvarivo. Jedino moguće rešenje je da se iskopaju novi bunari blizu sela, ali je to za meštane veoma skupa investicija. Tako će, po svemu sudeći, meštani morati da čekaju neka bolja vremena.

Slatkiši iz sita

S leve strane puta na ulazu u selo nalazi se raskošan hrast-zapis. Oko njega se šestog maja, za Đurđevdan, održava litija kada žene iz sita dele deci bombone, čokolade i druge slatkiše. Već četiri godine traje i nastava iz veronauke, koja je od jeseni 2006. postala obavezan predmet u osmogodišnjoj školi. Nastavlja se time verska tradicija meštana ovog sela koji su svoju crkvu, posvećenu velikomučeniku Georgiju, sagradili tek u periodu od 1945. do 1948. godine. Pre toga su išli na bogosluženje u Svilajnac ili Medveđu, udaljene po desetak kilometara.

Pre dve godine ova crkva je dobila ikonostas sa 20 ikona i raspećem, kaže sveštenik Slaviša Stokić. –Time je zamenjen onaj iz prethodnog perioda od kojeg su ostale samo dve ikone. Crkva nije freskopisana, pa imamo samo nekoliko slika na zidovima. Poslednjih godina smo uspeli da donacijama meštana uredimo konak, ogradu oko crkve i česmu. Meštani pokazuju veliku spremnost da pomognu i u finansiranju popravke krova crkve koji prokišnjava, ali i u izgradnji pratećih objekata.

Nema pouzdanih podataka o tome kada je nastalo selo Sedlare. Veruje se da su prvi meštani na području Starog brda došli nakon Kosovskog boja. Kasnije su se preselili bliže reci Resava. Prema jednom predanju selo je dobilo ime po nekom sedlaru koji se prvi doselio u ovaj kraj. Drugi, međutim, smatraju da ime potiče od brda Sedlarac u neposrednoj blizini sadašnjeg naselja.

Najuređenija škola u Srbiji

Pravo je uživanje videti i raditi, u Osnovnoj školi ,,Branko Radičević" u selu Sedlare. Ovih dana ju je Ministarstvo prosvete, u okviru akcije ,,Školama u pohode", uvrstilo među najuređenije u konkurenciji 300 obrazovnih ustanova ove vrste u Srbiji.
Imamo savremeno opremljen kabinet, kao i mali voćnjak gde se izvodi praktična nastava iz biologije, kaže direktor Miroslav Jovanović. –Ponosni smo i na kabinet za informatiku sa 30 umreženih kompjutera, na kojima 295 naših učenika mogu da vežbaju i koriste internet. Po dva kompjutera postoje i u šest područnih škola, što je učinilo da ih većina učenika ima i u svojim kućama. Đaci redovno učestvuju na različitim takmičenjima. Nedavno su se kvalifikovali za regionalno takmičenje iz matematike. Posedujemo i biblioteku sa 3 000 knjiga. Sve škole imaju recitatorske i folklorne sekcije koje, sredinom marta učestvuju na našoj smotri ,,Brankova nedelja". U okviru škole su i igrališta za male sportove, s reflektorima.
Za nevolju naglo se smanjuje broj učenika bez obzira na to što posle četvrtog razreda u ovu školu dolaze i đaci iz šest okolnih sela. Sada ih je upola manje nego pre dve-tri decenije. Svi su izgledi da će ih narednih godina biti još manje. Još uvek ima dosta neizvesnosti oko asfaltiranja četiri kilometra puta prema susednom selu Subotica. Zato đaci i meštani do škole ili ambulante u Sedlaru moraju da idu pet puta dužim zaobilaznim putem.

Branko Krstin

(,,Poljoprivrednik", broj 2376/21. mart 2008.)