Dušan Popović

Bez dostojne zamene u svom zanatu
VRSNI KORPAR DUŠAN POPOVIĆ

Na Veliki petak, 6. aprila 2007. godine, umro je Dušan Popović, čuveni zanatlija - korpar, jedan od najstarijih stanovnika Sedlara (rođen 7. oktobra 1913). Setite se Dušana dok čitate ovaj tekst ili ga upoznajte ukoliko ga niste poznavali. Koliko je to moguće...

S poštovanjem V.M.S.

Sedlarac Dušan Popović u svojoj devedeset prvoj plete korpe koje za svoje potrebe naručuju ljudi iz njegovog sela, okoline, iz daleka. Rođen je u porodici bogatoj sinovima, a slabog imovnog stanja i, uprkos želji da se školuje, ostaje kod kuće. Kao dečak, gledajući kako to rade stariji, počinje da plete, najpre vrške za ribolov u obližnjoj Resavi, a zatim majci korpe za drva, kukuruz i ostale potrepštine. 1941. godine odvode ga u zarobljeništvo, u Nemačku. U Rajnskoj oblasti, gde je bio logor, prvih 5-6 meseci radi na imanju nemačkog paora, a onda u ciglani, za mašinom. Po oslobođenju, sredinom juna 1945, vraća se u rodno selo i ozbiljnije se prihvata zanata koji je već usavršio. Na močvarnoj oranici od 16 ari u blizini kuće, zasađuje vrbu. Iz tog vrbaka i dan-danas seče pruće. Plete korpe za kukuruz, pijačne (rešetare), namenske, pravougaone, četvrtaste i ovalne. Nosi ih na despotovačku i svilajnačku pijacu i prodaje. A njegova roba tražena; nijedno seosko domaćinstvo ne može se zamisliti bez nekoliko korpi, nijedan posao ne može se obaviti bez njih. Dušan svojim neumornim prstima plete i po 3-4 dnevno. Po potrebi i noću, na mesečini. Seče pruće iz svog vrbaka, kuva ga satima u kazanu zapremine 200 litara, ljušti ,,čistaljkom", suši na suncu, ponovo ga kvasi, pa od tako pripremljenog materijala virtuozno plete sve što zamisli, a drugima treba. Zatim ih farba, odnosno šara prigodnim motivima, sa spoljašnje strane, od vrha ka dnu- bledocrnom bojom, zatim plavom, pa zelenom, a onda crta ruže sa svih strana, u zavisnosti od namene. Na kraju ih lakira.
Dvoje dece je iškolovao zahvaljujući svom zanatu. Oboje su prosvetni radnici. I unuke ima, ali ne odmara. Kaže da jednostavno ne može da prestane, i sada, kada ga često bole prsti, isplete jednu dnevno. Ne nosi ih više na pijacu. Dolaze ljudi kod njega, naručuju. Otkupljuje mu ,,na veliko" zanatska radnja ,,Verona" iz Bele Vode kod Kruševca, koja, za korpe i proizvode od pruća, ima tržište u zemlji i inostranstvu. Prošle godine imala je plasman na austrijsko tržište, tako da su Dušanove korpe našle mesta i u poznatim evropskim metropolama.
O Dušanu su novinari često pravili reportaže, televizijske i novinske. On skromno kaže:
-Drago mi je kad dođu i pitaju, volim da pokažem kako radim i kakav je zanat pletarstvo...
U Sedlaru su svojevremeno radili sedmorica-osmorica pletara. Sada Dušan ima samo jednog kolegu, koji je, međutim, prestao da se bavi ovim zanatom. U okolini nema nijednog, tek u selu Lovcima pored Jagodine. Mladi se teško prihvataju ovog zanata, uostalom kao i drugih. Na njegovo veliko zadovoljstvo, ima jednog učenika iz sela, koji je savladao osnove zanata isplevši već nekoliko korpi, ali kome tek predstoji usavršavanje. Nada se da će njemu ,,ostaviti" zanat. Velika je verovatnoća da će tako biti produžen vek pletarstvu u Sedlaru.
-Ovo nije težak zanat- rekao nam je Dušan ispraćajući nas- a svaki zanat je zlatan. Prolaze dani, prolaze praznici, a zanatlije rade i zarađuju za život... Radiću sve dok budem mogao, dok me služe prsti, to je u mojoj prirodi...

Priču o sebi i svom zanatu ispričao je s toplinom, mirom i mudrošću koji su odlika bogatih životnim iskustvom. Osetio se ukus lepih, srećnih trenutaka, ali i teških. Ovo je, u isto vreme, priča o jednom čoveku i jednom zanatu.

Vesna M. Stajić
("Resavski glasnik", 1. april 2003.)