Mile Marjanović
Miroljub-Mile Marjanović bivši proizvođač povrća i cveća i autoprevoznik, sada ugostitelj i uz to projektant, slikar, duborezac i lovac
SEDLARAC KOJI PRATI SVOJE IZBORE
Pokušajte da se prisetite čemu bi se sve posvetili da imate malo više vremena. Da vam dan traje preko 24 časa ili da imate nekoliko života pa da stignete da probate ili uradite sve što volite i u čemu uživate. I da to ispadne dobro, a dobro je samo ako se stvara iz ljubavi.
Miletu to uspeva u ovom njegovom jednom životu (rođen je 31. oktobra 1951. godine u Sedlaru). Njegova prva poslovna preokupacija bila je baštovanstvo. U plastenicima je proizvodio paradajz, krastavac, ljutu i slatku papriku. 1983. godine u stakleniku sa grejanjem, koji je u to vreme bio nešto novo i savremeno, proizvodio je samo rasad. To je bilo porodično zanimanje, nešto nalik porodičnoj tradiciji, sve generacije Marjanovića su radile, a onda Mile sa suprugom počinje da proizvodi cveće- ružu, gladiolu i karanfil. Za povrće je imao tržište u Svilajncu, Velikoj Plani i Despotovcu, a za cveće uglavnom u Beogradu. I tako do 1989. godine. Da se ljubav prema cveću u porodici nije ugasila, dokaz je to što je njegov sin Dragi godinama unazad vlasnik SZTR ,,Orhideja'', cvećare i galerije u Svilajncu u ulici Svetog Save.
Napominjemo da je Mile u međuvremenu bio i autoprevoznik. U periodu od 1972. do 1974/5. godine, radio je sa kiperom, kamionima je prevozio građevinski materijal.
Ugostiteljstvom je počeo da se bavi krajem 1990. godine. Najpre je otvorio ćevapdžinicu ,,Resava'' u Svilajncu, kod Doma zdravlja. I danas na istom mestu stoji oku privlačna drvena konstrukcija koju je sam projektovao. 1993. godine počeo je da gradi restoran ,,Konak'' i u krugu sedlarske škole otvara drugu ćevapdžinicu. Kad je objekat restorana završen, započinje ozbiljnije da se bavi ugostiteljstvom, a od ove godine ,,Konak'' ne radi svakodnevno, već se izdaje za svadbe, ispraćaje, rođendane i krštenja. Nalazi se na pogodnom mestu, na devetom kilometru od Svilajnca, tik uz regionalni put R-108 ka Despotovcu.
Pre nego što je projektovao sopstveni restoran, projektovao je porodičnu kuću. Kaže da voli stari srpski moravski stil, na četiri vode: ,,Ni jedan objekat nisam nacrtao u alpskom stilu, na dve vode. Nijedan'', kategoričan je Mile. Kuća u selu je velika i lepa, od kamena i drveta, u belo okrečena. To je njegov stil, već prepoznatljiv, bez kiča koji je ovladao u građevinarstvu u našem kraju.
Crtanjem planova za izgradnju objekata počeo je intenzivnije da se bavi kad je imao malo više vremena u kafani. U nekim slučajevima vršio je i nadzor nad radovima: ,,Nacrtam i odgovaram čoveku da bude kako je nacrtano'', objašnjava svestrani Mile. Mnogo porodičnih kuća, lokala, vikendica, ograda, između ostalog i crkvena ograda u Sedlaru su njegova zamisao. O tome kako projektuje, koliko dugo crta, odakle crpi ideje, kaže:
,,Čovek mi ispriča šta hoće, koji gabarit kuće. Uradim tako u tri-četiri primerka, izaberemo jedan za koji on misli da mu odgovara i onda ja to ispratim'' i dodaje:
,,Od moravskog stila ne odustajem jer je naš i trebalo bi da ga poštujemo, a kod nas u poslednje vreme ljudi pod uticajem Zapada grade kuće u alpskom stilu, na dve vode, sa ogromnim terasama okolo, što je bacanje para...''
Projektovanje mu je jedan od brojnih hobija jer je retko kad naplatio svoj trud, dovoljna nagrada mu je zadovoljstvo na licu naručioca, a oni ga uglavnom čašćavaju.
Očigledna sklonost prema formi, kao i preciznost, uveli su ga u još dva sveta- slikanje i oblikovanje drveta, duborez.
Slikanjem se bavi još od školskih dana. Radio je portrete, pejzaže u ulju, u poslednje vreme koristi flomaster. Portreta ima mnogo. Likovi ljudi koji su mu dragi i Sedlaraca. Ljubomorno ih čuva, nisu izloženi. Za razliku od slika sa lovačkim i motivima ,,Konaka'' koji su na zidovima u restoranu. Bez ustezanja je rekao da mu je omiljeni portret njegove supruge koji je uradio u Soko Banji 1983. godine. Uspešno radi i autoportrete.
U avanturu drvomodelarstva upušta se 1998. godine sa vrlo oskudnim alatom. Vremenom je kupio sve što mu treba. Dleta, kao najpotrebniji alat, u Austriji i ima ih raznih veličina i oblika, kozju nogu... Obrađuje javor, lipu i orah. Koliko dugo oblikuje zavisi od veličine drveta, motiva, detalja. Svejedno mu je da li stvara od većeg ili manjeg parčeta, zavisi od motiva koji radi. Inspiriše ga lov, tako da su mu najčešći lovački motivi, a tu spadaju i podloške za trofeje divljači (divlje svinje, srndaći, divlje mačke, lisice), radi i logotipe za firme po narudžbini, te njegovih ima u u Beogradu, Despotovcu, Brestovu, Svilajncu (u kasapnici ,,Mesko'', mesari ,,Big Bull'', restoranu-piceriji ,,15 dana'', cvećari-galeriji ,,Orhideja'', knjigovodstvu Žiće stakloresca). Sa zidova ,,Konaka'' gleda mnogo životinja i likova u duborezu. O izložbi nije razmišljao. Samouk je, amater, i ovo bavljenje drvetom je uglavnom nekomercijalno. Suvenire poklanja prijateljima:
,,Uradio sam nedavno starog Srbina sa izmučenim licem i poklonio ga prijatelju koji ga je odneo u u Francusku, u Pariz. Bratu u Americi (San Francisko, Kalifornija) takođe sam poklonio jedan od svojih ručnih radova.''
Figure u drvetu ređe radi, ali u njegovom restoranu izložena je kućica za ptice i još nekoliko eksponata. Mile naglašava da drvo kao materijal voli i poštuje, da je lako za obradu, da ima sijaset ideja ali da to nije svakodnevni rad. Kad ima inspiraciju, onda je njegov umetnički dar neiscrpan, radi do duboko u noć. Što se tehnike rada tiče, kad obradi drvo, samo ga izbajcuje, osenči sadolinom, a radi i tzv. goreno drvo.
Ovih dana tema mu je Stevan Sinđelić. Radi na osnovu slika i spomenika na istoimenom trgu u Svilajncu. U međuvremenu traži odgovarajuću javorovu talpu da ovekoveči svoju rodnu kuću koja je srušena pre desetak godina:
,,U njoj sam ja poslednji rođen. Stari moravski stil, izuzetna kuća. Uradiću je na osnovu sećanja, nalazila se u centru sela udaljena od škole 100-150 m sa leve strane.''
Osamnaest godina svog života posvetio je razvoju sedlarskog fudbala. Igrao je isključivo za ,,Mladi borac'':
,,Igrali smo u Opštinskoj ligi, zatim u Pomoravskoj zoni, pa u podsavezu. Oproštajna utakmica mi je bila kad je gostovao ,,Radnički'' iz Kragujevca, 1985/6. godine'', priseća se Mile i dodaje:
,,Žao mi je što nekoliko godina unazad nema fudbala u Sedlaru. A razlog je što su ljudi bili preambiciozni, hteli su više nego što možemo. Kao predsednik kluba 1995. godine insistirao sam da igraju samo naša deca, bez obzira u kom rangu se takmičili... A nekada smo bili fudbalski rasadnik. Drago mi je što ima pokušaja da se ponovo aktivira fudbalski klub. Ponavljam, trebalo bi da igraju samo deca iz našeg sela. Da ih usmeravamo ka sportu i sklanjamo od kafića.''
Potrebu za aktivnošću i kretanjem, Mile je zadovoljio baveći se lovom. Tome ima bezmalo 30-ak godina. Kada je postao lovac, istovremeno je postao i član Lovačkog udruženja ,,Fazan'' Sedlare, sekcija Sedlare. Lov doživljava kao sport, druženje i dragoceno iskustvo:
,,Nije cilj samo da se ulovi. To je prilika da se popriča, druži, sklopi novo poznanstvo''.
Ima svoje kerove, u poslednje tri do četiri godine lovi sa oštrodlakim jazavičarima (dve ženke, jednog mužjaka i petoro mladih), a ima i dve poenterke. Lovi na teritoriji udruženja, a u udruženju je devet okolnih sela, sekcija. Divljih svinja ima u ataru Troponja, dok lisica i vukova ima na đurinačkom i u roćevačkom terenu. Mile je odstrelio lisicu, ali vuka još nije. Posebno je ponosan na svoj najveći trofej- dva vepra odstreljena 1983. godine. Ima i srndaća. Išao je i u lov na mečku u Ljuboviju, i u Strmosten, i u Karakušu.
Na pitanje šta je potrebno da bi neko bio uspešan lovac na terenu, odgovorio nam je:
,,Najviše lovačke sreće, da si u pravo vreme na pravom mestu. I da si priseban, da vodiš računa o oružju. Prvenstveno da vodiš računa o bezbednosti ljudi, o tome gde je ko postavljen, a lov je na drugom mestu...''
Imao je Mile i maskotu u kavezu pored ,,Konaka''. Mladunče divlje svinje koje je kupio u Čačku, nazvao ga Gile (po Giletu u TV seriji), pet godina ga čuvao i kada je dostigao je težinu od 260 kg...: ,,Završio je neslavno. Došli su neki loši ljudi koji su me slagali da će da ga puste u prirodu. Dao sam im ga, a oni su ga posle odstrelili i prodali.''
Lovci se lepo druže i imaju svoje lovačke zabave. Mile ih organizuje u svom restoranu godinama unazad. Krajem januara ili početkom februara okupljaju se lovci iz svih sela, dolaze i iz drugih udruženja, iz Jagodine, Despotovca, Svilajnca. Na meniju je neizostavan srneći gulaš, a tu su i prasetina, roštilj, sve same đakonije.
Vesna M. Stajić
Komentari
Keep up the great writing.